Srpski književni glasnik

Бе –

СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

То је био први осмех једне Фрине и у исто време први осмех једне Офелије.

ВЕЧЕРЊЕ.

Мала, снежна сеоска црква, на рудини, покрај грозничаве зелене реке. Рудина је неограђена, пуна траве, и на њој пасе један крупан млад магарац. У трави лежи неколико огромних напуштених старинских стећака, можда гробови какве патаренске господе. Магарац лагано чупка траву око старих знамења и племићских грбова.

Тако цео дан. Најзад сунце уђе међу планине и просу на реку свој последњи крвав зрак. Сељак-црквењак затресе у торњу мало вечерње звоно, које одјекну многократно у оближњој црној смрчевој шуми. Река се лагано гасила.

Магарац подиже главу, крупан и силан. Два његова мокра, светла, широка ока загледаше се несвесно у долину која је била пуна звука. Тада он пусти свој глас гадан, сиров, рапав, али пун младости, силе, и неког дивљег весеља што живи.

И, као побожни глас звона, и тај се глас подиже у небо.

ЉУБАВ,

Једне ноћи у дубини океана, у једној долини покривеној алгама, пробудио се један млад полип. Свуд око њега владала је дубока водена тишина То је било место вечитог студеног мира и глухе непомичности.

Вода је била у висини нешто беличаста, сребрна: мора да је високо на површини била пала тешка киша месечине. Те ноћи млади сенсуални полип осети први пут у својим микроскопским венама једну дугу ватрену струју, страст од које је задрхтао у бесаници, осети чежњу непознату и слатку. И он се ухвати лагано за неки предмет. То је био један мали златни претен у меким алгама.

Ј. Дучић.