Srpski književni glasnik

36 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

да су га четири и више генерација у трајној успомени чували, као да се то јуче десило. Али ваља признати да је народ у неким приликама толико консервативан да упамти тачно време и после читавих пет стотина година.

Међутим најпоузданије се зна да је 25 децембра код незнабожаца падао врло велики празник, који су Римљани много пре Христова рођења, звали „Отез пајала воћа шпу1ен“, што значи „дан рођења непобеђеног сунца“. Шта их је навело да овај празник тако прозову, ево одмах објашњења. По привидном кретању сунца око земље, како народ замишља, или по астрономском, кад оно пролази кроз зимеку солетициону тачку, (а то је девети децембар), тада је најкраћи дан а најдужа ноћ. Од тога тренутка почиње дан отимати а ноћ краћати, али то се обичним посматрањем простог народа не може да сазна него кад дан знатно одужа, онда се и свет увери да дан расте, дакле то време од прилике пада на Божић, отуда су тај дан стари незнабошци и прозвали „празником непобеђеног сунца“. Переонификација је тада владала за многобројна тела земаљска и небесна. Сунце је замишљано као живо, које се за свој опстанак исто тако бори с другим опет живим сетворовима, као што и човек целога века чини. Џа пошто од јесење равнодневице оно губи како у топлоти тако и светлости, народ је мислио да га неко гони и да му хоће да дође главе. Најкритичнији је тренутак за наше пределе кад се сунце највише замори и кад најмање осветљава под собом земљу, а то је у месецу децембру. Народ, разуме се, није могао голим оком стручно пратити кретање земљино око сунца, и дознати кад је најкраћи дан а најдужа ноћ, него је то узео од прилике, кад јасно види да сунце дуже греје, а то је време око Божића или, ако хоћемо, на сам Божић. Сунце је све дотле малаксавало а од тог дана више и снажније одскакало, дакле се победоносно из борбе враћало. Сви ми знамо, како наш народ а тако исто и сви остали верују, кад је сунчево помрачење, да га хоће аждаха да прогута, и оно угасито црвенило на њему