Srpski književni glasnik

59 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

ком користили да и нешто политичких идеја Фабрисових изложимо 7), познаћемо и његово мишљење о овима. Његово мишљење о Хрватима данас је, после скорашњих југословенских дана, врло занимљиво. Што је најпре занимљиво, то је питање је ли он био против Хрвата; и томе ћемо питању најпре приступити. Против Хрвата Фабрис је стално писао, с хрватским новинарима једнако полемисао, на многе хрватске институције

или манифестације стално нападао, али — ствар која може да изненади оне који су њега само у тој улози и замишљали — није им био непријатељ, и није био не-

пријатељ слоге с њима. Напротив, ма колико то чудно изгледало, он је био стално за ту слогу и жалио је што је нема; сви који су с њиме ближе општили, или који су пажљиво читали и његове најжешће чланке против Хрвата, уверени су о томе. Мене је лично изненадило кад сам, у прво време познанства с Фабрисом, једно вече пред познатом српском „љекарницом“ у Дубровнику, баш при пролазу хрватске музике и светине која јој је акламирала, баш у данима кад је српско-хрватска борба у Дубровнику била у најачем јеку, чуо од Фабриса, којега сам дотле замишљао као најодлучнијег анти-Хрвата, врло помирљиве речи о Хрватима, тврдо уверење о потреби једног, ма и тајног, правог споразума с Хрватима. То исто уверење нашао сам после и у његовим чланцима; наравно, оно се увек не види на први поглед, пошто оно није било главни предмет његових чланака, али се види у основи, у дну, у понекој врло изразитој реченици. Карактеристичан је у том погледу један пасаж у његовом отвореном писму Андрији Ферјанчићу (1900, бр. 4), Словенцу, који је у делегацијама тражио Босну и Херцеговину за Хрвате, пасаж који овако гласи: „Србе боли кад слушају (таквих) тврдња...; боли их тијем више што долазе из уста браће Словенаца којијех би задала и дужност морала бити да гранчицом мира на темељу права и правице посредују између завађенијих Срба «и Хрвата...“ И то је Фабрис писао 1900, јануара, дакле

ка. uan