Srpski književni glasnik

54 СРпски Књижевни ГлаАСНИКк.

веде јужне Словене Аустро-Угарске онамо гдје није ни мјеста ни спаса“. После клерикализма, замерао им је за непријатељство (раније, наравно) према Србима. Није то замерање било само оно обично, просто, онај комуни протест против сваке непријатељске акције према Србима уопште, него је то био акт мудрости, правилнога схватања, тачног појимања ствари. Узмимо за пример само онај чланак о познатом нападу Хрвата на Србе у Загребу, о чувеном септембарском догађају (1902, бр. 36). Тај је чланак, поред свега тога што је писан одмах после догађаја, што се у осталом и осећа, пун паметних савета, скроз мудар, диван; ми смо раније рекли да ћемо у чланцима о Хрватима наћи најбоље примере анализе и критике Фабрисове: ето овај је чланак један од тих. У њему, Фабрис, после првих речи којима карактерише догађај, истиче најпре да Срби из Хрватске и Славоније имају право да у Загребу, који је средиште земље, оенују и своје културно средиште, и додаје да им бар то не треба забрањивати кад им се иначе вечито пребацује како „теже преко граница“. А после, развија идеју да је баш то централисање српске активности у Загребу добро за саме Хрвате: Загреб, главни хрватски град, тиме „добија већу важност“, и може добити утицај и на приморске Србе, и учинити да се „сломије противност срнека ка здружењу Далмације с Хрватском и Славонијом“, а то је једна од најтоплијих жеља самих Хрвата. Баш су, каже он, „Хрвати имали ићи на руку Србима Загрепчанима у остварењу њихове замисли“; „кад већ једном мора да буде и једно српско средиште, у интересу је Хрвата да оно буде у Загребу“, а не у Новом Саду, као што добар број Срба жели. Најпосле, завршава идејом да Хрвати тим нападом ништа нису добили, а много изгубили: „руку која је ту рану направила, каже он, хрватска ће покољења сигурно проклињати, као што ланашњи Пољаци (код Фабриса је честа компарација Хрвата с Пољацима) куну и проклињу своје непаметне