Srpski književni glasnik

ле, И

Антун ФАБРИС. b5

очеве и дједе“. Тако! је писао Фабрис поводом септембарског догађаја, и толеранција и објективност које су ту исказане чине му част; али, оставивши то на страну, што бисмо ми ту хтели још да истакнемо, то су нарочити погледи које је он том приликом развио, ново и оригинално гледиште које је ту имао, а што је све дошло услед његовог дубљег познавања ствари, услед евестраније анализе догађаја, услед савесне критике његове. У чем је Фабрис још налазио замерке Хрватима, сем клерикализма и неполитичког држања према Србима, то је у њихову односу према Мађарима; то, у осталом, и није била замерка, него више обраћање пажње на ту врло опасну страну у хрватском националном животу. Интересантан је у том погледу чланак „Мађари и море“ (1904, бр. 6), један од последњих Фабрисових, и у којем је рељефно исказао једно од својих најдубљих уверења. Смисао је чланка да Мађари желе излаз на море, и да ће жртва те жеље бити Хрватска, коју ће Мађари временом просто поделити на неколико мађарских жупанија, или којој бар та опасност прети. Тај чланак, који, како Фабрис изрично уверава „није излијев непријатељског расположења“ него излив чистог и ако врло песимистичког уверења, сав је основан на чистом логичном извођењу, на резоновању по стварним чињеницама, по онима које и сами Хрвати признају, на просто научничкој анализи појава. После чланака у којима су исказане ове опште замерке хрватској политици или указивања на незгоде у њој, пређимо на чланке, врло интересантне у погледу критике и анализе Фабрисове, о реалистама хрватским, о политици млађих. Главни чланци о њима су: „Хрватска Мисао“ (1902, бр. 6), „Говори u. дра Омодлаке“ (1909, бр. 31), „Немири у Хрватској“ (1903, бр. 21), „Хрватски јавни живот“ (1904, бр. 12), итд., и еви су они пуни фине анализе, објективног и искреног схватања, мудрих 10-

!В. и чланак „Збор Срба из земаља круне Св. Стјепана“

(1902, бр. 40) у којем се те исте идеје настављају и даље изводе, и у којем има такође врло мудрих и политичких идеја.