Srpski književni glasnik

56 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

гледа, каткада златних речи. У првом аналише програм реалиста који крећу часопис „Хрватска Мисао“, и то аналише тачку по тачку, и хвата их у контрадикцијама, неконсеквенцијама или недовољностима у погледу њихових назора о државном праву, лржању према Србима, клерикализму. У другом, аналише говор Г. Смодлаке, говор пријатељски према Србима и којим би се површнији политичари одмах задовољили, али у којем Фабрис налази ипак доста недовољности, а у исто доба, логичним дедукцијама из тврдња исказаних у говору, и пуно потврда своме, чисто српском схватању ; узмите за пример само оне делукције које Фабрис изводи из речи Г. Смодлаке да „Срби треба да признаду хрватској мисли да је народна мисао“, па ћете се уверити о логичности и 0штроумљу Фабрисове анализе. И трећи чланак је такав. Говорећи о антимађарским демонстрацијама у Загребу Фабрис осуђује револуцију и уопште „велику политику“, препоручује „ситан посао“, (то он препоручује п у чланку без наслова од 1903, бр. 7, који такође овамо спада) и те су речи златне колико су тачне; у исто доба, он закључује, баш из тих демонстрација, да Хрвати не могу ништа без Срба, пи тај закључак, њему тако драг, изведен је врло оштроумно. У четвртом чланку, у којем констатује кризу у страниг реалиста и налази да се догодило оно што је он раније предсказивао да ће бити, он препоручује младој странци да води самосталну политику а да се не подаје илузијама да ће са старим штогод моћи учинити. И тако даље. Сви су ти чланци! врло добри, одлични, одлични по суђењу и извођењу, по критици и анализи (можда ипак нешто јаче песимистични), и који се могу ематрати за модел ове врете чланака, критичкиг чланака како бисмо их у невољи назвали.

Сем ове две врсте чланака, критичких (у које смо ми нарочито убројали оне о Хрватима), и полемичких, Фабрис има јаких чланака и друге врете. Има његових

ГВ. и чланак о сједињењу Далмације с Хрватском и Сланонијом (1903, бр, 40',