Srpski književni glasnik

Уметнички ПРЕГЛЕД. 86]

нараштај двадесетогодишњака који већ даје замашна уметничка дела. Вајар Мештровић и сликари Видовић, Кризман п Рачки Мирко јесу главни јунаци ове јубиларне изложбе. Њих ћемо понајпре п разгледати. Почнимо са еликарима.

Емануел Видовић је несумљиво учинио најјачи утисак. Што се мене тиче, ја се не устручавам рећи да је он после ове изложбе стекао право на једно од првих места у хрватској уметности. То је сликар оне одличне, сеновите марине „Спљетска лука“, што је на Првој Југословенској Изложби важила као један од најбољих пејзажа у хрватском одељењу. Овога пута Видовић је изложпо десет радова, међу којима се налази неколико особито добрих, мада нас ни један није оставио равнодушним. На против, Видовићевп су радови толико лични, његови, да и најмањи оличава свога творца као и највећи, а сви заједно чине једну нераздвојну пријатну целину. У ствари, то је низ хармоничних, широких душевних излива у којима истиче један интиман, узбудљив, дубок живот.

Видовић има ретких способности за више уметничко усавршавање. Он осећа искрено, дубоко, али као човек с вишом културом, нешто пригушено, утанчано, често уз поворку појетеких мисли. Он је уз то обдарен једним веома пространим техничким талентом. Он је, најзад, врло марљив. :

Видовић је по многим особинама прави Далматинац. Он воли море, мирно плаветно море с оним влажним, прозирним ваздухом што га застпре, са оним беекрајним, лубоким небом, море величанствено п недогледно у коме се огледају п лелујају барке и једрила, и силуете обала с високим тананим кућама п бродовљем, п вечито небо с једноставним, протегнутим, влажним облацима. Видовић воли море као онај који се родио на њему, који га се као дете бојао, који је као дечак слушао о њему најчудније и најлепше бајке и сневао га, који га је као младић страсно заволео, његову ширину п небо, његову модру дубину и таласе, и оно тихо, потмуло ноћно је-