Srpski književni glasnik

884 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Преда мном је стајао згурен старац од деведесет година од прилике, раздрљених груди.

— Лепо! лепо! поче старац, спремио сам ја... нико ти се неће противити. Али бар учини по вољи и мени и баби, па нам немој главе наказати, већ удри право овде испод сисе... Богу ћемо се горе молити...

Баба је плакала у једном куту собе. Она поче:

-— Да ниси ти нашег јединца убио“ Он је отишао да брани нас старе, јер ви хоћете баш све да нам отмете... Можда је он мртав и можда си га ти убио...

— Не! не! ја сам убио само брата свога и никог више!

У подруму где ме ово двоје старих беху сакрили, чух поодавна тутњаву која допираше из даљине.

Тутњава је сад тако нарасла да се земља тресла. Песак је падао између цигаља и котрљао се низ зид; бубе су извиривале и махале својим пипцима. Окна су прштала. Убрзо чуше се уз кућу тешки кораци, звекет сабаља и мамуза, топот коња. Неко залупа на врата; кључ се окрену у брави п ја чух старчев глас:

— Лепо! лепо! спремио сам ја...

Али 'одмах настадоше неколико тренутака гробне тишине.

— Пали! чух глас из грла изгорела од ракије.

Кућа задрхта и одмах за тим нешто пљесну као кад се комадином меса ударп у гладак зид.

::: ::

Ето то вам је рат, ако нисте знали!

Иван Б. DAJA.

Ди и, Tok AA A A A ONA

„MOM kk у

не AG A No