Srpski književni glasnik

886 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

претреса и којом се човек не може ни хвалити ни тужити. И да је у том часу видео како председник Буриш са ореолом на челу и на белим крилима слеће кроз отворен таван, он се не би изненадио овим новим исепољавањем судске славе. Он би само рекао у себи: „Ево моја се ствар продужује“.

Сутрадан његов адвокат дође да га види:

— Како је, старче, није ли вам сувише тешко. Храбро само, две недеље ће брзо проћи. Немате много да се жалите.

— Оно, може се рећи да су господа била врло блага, врло учтива; ниједне крупне речи. Не бих веровао. Па и чувар назукао беле рукавице. Јесте ли видели

— Када се све одмери, добро смо учинили што смо признали.

— Могуће.

— Кренкебиле, имам да вам јавим једну добру вест. Једна милостива личност коју сам ја заинтересовао за ваше стање, дала ми је суму од педесет динара, која ће отићи на плаћање глобе на коју сте осуђени.

— Кад ћете ми онда дати тих педесет динара.

— Ја ћу их положити у писарници, не брините се ви.

— Све ми је једно. Ипак захваљујем тој личности. И замишљен Кренкебил промрмља:

— Ово није обична ствар што се мени дешава.

— Не претерујте, Кренкебиле, случајеви као ваш нису ретки.

— Бисте ли ми могли казати шта су учинили са колима 7

У1. КРЕНКЕБИЛ ПРЕД ЈАВНИМ МЊЕЊЕМ. Кренђебил је, изашавши из затвора, опет гурао своја колица улицом Монмартр и викао: купуса, шаргарепе, келерабе ! Он се није ни поносио ни стидео случаја који му се десио. Није му остала рђава успомена. То је у његовом духу. замењивало позориште, путовање и снове,

: i 1

|

3 3