Srpski književni glasnik

КЕ РЕНК ЕБ И л. 887

Нарочито је био задовољан што опет корача по блату, по варошкој калдрми и што опет види над својом главом небо пуно воде и прљаво као какав поток, добро небо своје вароши. Заустављао се на сваком углу улице да попије једну чашу, па би затим слободан пи весео, пошто опљуне руке да би им овлажио жуљевите дланове, дочепао рукунице и гурао своја колица, док су испред њега врапци, као и он раниоци и сиромаси који су по путу тражили храну, полетали јатимице са његовим уобичајеним узвиком: купуса, шаргарепе, келерабе. Једна стара домаћица која му бијаше пришла, питаше га, прегледајући целер:

— Шта је с вама било, чича Кренкевице: 7 Има читаве три недеље како се не виђате. Јесте ли били б0лесни7 Изгледате мало бледи.

— Казаћу вам, госпођо Мајош: изигравао сам рентјера.

Ништа се није изменило у његову животу осим што чешће него обично свраћа да попије коју, јер му изгледа да је празник и што се упознао са милосрдним личностима. Те вечери се мало веселије враћа у своју страћару. Опружен на постељи, покривајући се џаковима које му је позајмио продавац кестења са угла улице, он мисли:

— Не може се човек потужити на затвор; ту се има све што треба. Али је ипак боље код своје куће.

— Његово задовољство му би кратка века. Он брзо примети да Ta муштерије попреко гледају.

— Ево лепа целера, госпођо Коантро !

— Не треба ми ништа.

— Како то да вам ништа не треба Не живите ваљда од ваздуха.

А госпођа Коантро, и не одговарајући му, улази гордо у своју велику пекарницу. Дућанџике и вратарке које су се пре тако тискале око његових зелених и цветних колица сада окрећу главу од њега. · Дошавши пред обућарницу код „Анђела Чувара“, која је била почетна тачка његових судских доживљаја, он зовну: