Srpski književni glasnik

888 Српски Књижевни Гласник.

— Госпођо Бајар, гоепођо Бајар, ви ми дугујете седамдесет и пет пара од прошлог пута.

Али госпођа Бајар која је седела за својом тезгом не изволе ни главе окренути. :

Ова је улица Монмартр знала да је чича Кренкебил тек изашао из затвора и нико га у улици Монмартр није више познавао. Глас о његовој осуди био је допро:и до предграђа и живог угла улице Рише. Ту он око подне виде тгоепођу Лауру, своју добру и верну муштерију нагнуту над колима малога Мартина. Она је загледала једну велику главицу купуса. Њене косе се на сунцу сијале као бујне, лепо исплетене златне жице. А мали Мартин, један лупеж и угурсуз, клео јој се руком на ерцу да нема лепше робе ох његове. При томе призору Кренкебилу се срце цепало. Он пригура своја колица до колица малога Мартина и рече гослођи Лаури жалосним и сломљеним гласом:

— То није лепо што ме изневеравате.

Госпођа Лаура, као што је сама признавала, није била војвоткиња. Она није у отменом свету стекла мишљење о затвореничким колима и Главном Затвору. Али се може бити поштен у еваком положају, зар није истина Сваки има своје самољубље и не воли да има посла са личношћу која излази из затвора. С тога му она одговори са неке висине. А стари торбар, осећајући увреду, рикну:

— Гадуро!

Госпођа Лаура испусти главицу зелена купуса и цикну:

— Ах! торњај се, стара раго! Тек што, је изашло из затвора, па још вређа људе.

Да је Кренкебил имао ма и мало хладнокрвности, он никад не би госпођи Лаури пребацио за њен положај. Он је добро знао да се у животу не ради оно што се хоће, да се занат не бира и да свуда има добрих људи. Он је имао мудар обичај да се чини да не зна шта његове муштерије раде код своје куће, и 'да не презире никога. Али је сада био изван себе. Он по три пута