Srpski književni glasnik

ди ст

Ко РЕНЕ БЕБ И Л. 889

назва госпођу Лауру гадуром, стрвином и лоћом. Круг радозналаца био се образовао око госпође Лауре и Кренкебила, који изменише још неколико увреда исто онако свечаних као и прве, и који би их нанизалп читав низ, да их један позорник који се изненада појави, својим ћутањем и непомичношћу, не учини исто тако немима и непомичнима као и он што је. Они се раздвојише. Али ова сцена упропасти потпуно Кренкебила у очима предграђа Монмартр и улице Рише.

У. ПОСЛЕДИЦЕ. А стари је човек ишао мрмљајући: — То је лоћа. И горе но лоћа.

_ Али ипак он је у дну срца није за то прекоревао. Није презирао што је оно што је била. Чак ју је и поштовао, знајући да је штедљива и уредна. Некада су њих двоје радо разговарали. Она му је говорила о својим родитељима који су живели. на селу, и обоје су изражавали исту жељу да обделавају једну малу башту m да гаје кокоши. То је била добра муштерија. И кад је

видео да она купује купус од малога Мартина, једног

угурсуза, једног ниткова, он осети неки удар у желудцу; па још кад је виде како се прави да га презире, њему је превршило и до ђавола све!

Најгоре је:било што она није била једина која је с њим поступала као са шугавим. Нико више није хтео да зна за њега Сви су га, као госпођа Лаура, госпођа Коантро пекарка, госпођа Бајар код „Анђела Чувара“, презирали и одбијали. Цело друштво, да!

Дакле тако! Зар ако је човек био у ладовини само петнаест дана, не може више ни лук продавати! Зар је то правог Зар има смисла натерати једног поштеног човека да умре од глади, јер је имао незгоде са полицијом7 Ако више не може да продаје поврће, не остаје му ништа друго до да скапа.

Као рђаво исцеђено вино, он је постајао све опо-