Srpski književni glasnik

890 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

рији. Пошто је имао „речи“ са госпођом Лауром он је сад то радио са свима. Ни зашта, он је муштеријама набрајао њихове мане, и то без устручавања, верујте ми. Ако су само дуже загледале робу, он пх је називао бубама и лоћама исто тако и у крчми напаствовао је другове. Његов пријатељ, продавац кестења, који више није хтео да зна за њега, говорио је да је овај проклети чича Кренкебил постао право бодљикаво свињче. И мора се признати, он је био постао право џангризало, груб, пасртљив, без престанка разјапљених уста. То је с тога што је увиђао да је друштво несавршено, и није могао онако лако као какав професор у школи моралних и политичких наука да искаже своје мисли о недостацима, система и потребним реформама, и мисли у његовој глави нису се развијале редом и одмерено.

Несрећа га је чинила неправичним. Он се светио на онима који му нису желели зла, а покаткад и на слабијима од себе. Једнога дана је ошамарио Алфонса синчића крчмаревог, што га је запитао да ли је добро било у ладовини. Он му је ударио шамар и рекао:

— Гадно дериште! Твој би отац требао да буде у ладовини, у место што се богати продајући отров.

Ни дело ни реч му нису чинили част, јер, као што му продавац кестења тачно доказа, не треба тући дете, нити га прекоревати оцем кога оно не бира.

Он се одаде пићу. Што је мање зарађивао, све је више пио ракије. Како је од пре био штедљив и умерен он се и сам чудио овој промени,

— Ја никад нисам био испичутура, говорио је. Бог и душа, човек губи памет када стари.

Погдекада. је врло строго осуђивао ту своју рђаву навику и своју лењост: | :

— Мој стари Кренкебиле, ни зашта више не ваљаш до да празниш чаше.

Некад је опет сам себе варао и уверавао да пије из потребе: .

— Треба овако с времена на време да попијем по