Srpski književni glasnik

ИлСКА ВЕНЕРА. 901

Мени је било необично криво да видим једног младића који изгледа као да му је више стало до мираза него до лепих очију његове веренице.

— Ви се разумете у накитима, продужи Г. Алфоне: како вам се чини овог То је претен који ћу јој дати сутра.

Говорећи тако, он скиде с првога зглавка на маломе прету један велики прстен украшен алем-камењем, с две укрштене руке; алузија која ми се учинила бескрајно поетична. Израда је била старинска, али ми се учинило да су је дотеривали, да би углавили диаманте. У претену су се читале ове речи написане готским писменима: Зетртг' ађ 6, то јест, вечито с тобом.

— Леп претен, рекох му ја; али ови днаманти које сте додали одузели су му мало од његовог првобитног карактера.

— (0, тако је много лепши, одговори он емешећи се. Има ту за хиљаду и двеста динара дпаманата. Дала ми га је моја мајка. То је неки врло стари породични претен... још из витешкога доба. Носила га је моја баба, а она га је добила од своје. Бог зна кад је начињен.

-— У Паризу је обичај, рекох му ја, да се даје сасвим проста бурма, обично направљена од два различита метала, као од злата и платине. Ето, тај други претен, што га носите на овом прету, био би сасвим добар. Овај, с његовим диамантима и испупченим рукама, тако је велики, да се не би могла навући рукавица преко њега. |

— O, roonoba AnudogHcoBuma нек ради како зна. Ја мислим да ће њој увек бити мило да га носи. Хиљаду и двеста динара на прету, то је лепо имати. Овај мали прстен, додаде он гледајући задовољно на просту бурму коју је носио на руци, дала ми је једна жена. у Паризу о покладама. Што се то царски уживало кад сам био у Паризу, пре две године! Тамо се проводи време! И он тужно уздахну.

Тога дана имали емо да идемо на ручак у Пијгариг, код родитеља младиних,; попесмо се у каруце, и упутисмо