Srpski književni glasnik

902 Српски Књижевни ГлАСНИК.

се у замак, који је био далеко од Ила на миљу и по. Ја сам био представљен и дочекан као породични пријатељ. Нећу говорити о ручку ни о разговору после њега у коме сам мало участвовао. Г. Алфоне, који је седео поред своје веренице, сваких четврт сата пришаптавао јој је по нешто на уво. Она није дизала очију, и сваки пут кад би јој њен вереник што рекао, поруменела би скромно, али му је одговарала не збуњујући се.

Госпођица од Пијгарига имала је осамнаест година; љен вити и нежни стасе био је сушта противност кошчатом телу њеног снажног вереника. Била је не само лепа, него баш дивна. Ја сам се дивио ванредној природности у свима њеним одтоворима; и њено благо лице, које ипак није било без нешто мало злобе, подсетило ме је, мимо моју вољу, на Венеру мога домаћина. Учинивши у себи то поређење, ја сам се питао да ли већа лепота, која се морала признати статуи, није, великим делом, долазила од њеног свирепог израза; јер енергија, чак и у рђавим страстима, увек буди у нама чуђење и извесно нехотично дивљење.

— Баш штета, рекох у себи остављајући Пијгариг, што је тако љупка девојка богата, и што је због мираза узима. човек који је није достојан!

Кад смо се вратили у Ил, не знајући баш шта да кажем тоспођи од Пејрехорада, а држећи да је у реду ла је по који пут ословим, ја рекох:

— Бога ми сте ви у Русиљону прави неверници; како, госпођо, правите свадбу у петак! Ми бисмо у Па-. ризу били сујевернији; нико не би смео да се жени таког дана.

— Молим вас, не говорите ми о том, рече ми она; да је то зависило само од мене, сигурно би се изабрао какав други дан. Али је Пејрехорад тако хтео, и морали смо му попустити. Ја сам ипак у великој бризи. Ако се деси каква несрећа Зацело има нешто, јер иначе зашто би се цео свет плашио петка

— Петак, повика њен муж, то је Бенерин дан!