Srpski književni glasnik

ИлскА ВЕНЕРА. 903

Красан дан за свадбу! Ви видите, драги мој колега, ја само мислим на моју Венеру. Части ми, због ње сам и изабрао петак. Сутра, ако хоћете, пре свадбе, принећемо јој једну малу жртву: жртвоваћемо јој два голуба, и да знам где да нађем тамјана...

— Пфуј, Пејрехораде, прекиде га његова жена, увређена не може бити више толиком саблазни. Да кадиш идола! То би било страхота! Шта би рекли људи о намаг

— Бар ћеш ми допустити, рече Г. од Пејрехорада, да јој положим на главу венац од ружа и љиљана:

Manibus date lilia plenis.!

Ви видите, господине, закони су празна реч. Ми немамо слободе вероисповести.

Распоред за сутрадан био је удешен овако. Сви треба да буду готови и обучени тачно до десет. Пошто се попије чоколада, кренуће се на колима за Пијгариг. Грађанско венчање извршиће се у сеоској општини, а црквени обред у капели у замку. Затим ће доћи доручак. После доручка провешће како ко буде могао до седам. У седам ће бити повратак у Ил, код Г. од Пејрехорада, где ће бити заједничка вечера за обе породице. Остало лолази после само по себи. Како се није могло играти, хтели су да једу што више могу.

Још од осам, ја сам седео пред Венером, с писаљком у руци, и почињао по двадесети пут да јој цртам главу, али никако нисам могао да ухватим њен израз. Г. од Пејрехорада трчкарао је око мене, давао ми савете, говорио ми опет о оној својој феничанској етимологији; затим је разместио бенгалске руже по пједесталу од статуе, и једним траги-комичним тоном молио за срећу брачнога пара који ће живети под његовим кровом. Око девет врати се у кућу да се обуче, и у исти мах појави се Г. Алфонс, утегнут у нов фрак, у белим рукавицама, с лакованим ципелама, с изрезаним дугмадима и с ружом у рупици од капута.

! Дајте пуним шакама љиљане. Пр.