Srpski književni glasnik

904 ОСРпски Књижевни ГЛАСНИК.

— Хоћете ли да направите и портрет моје женег рече ми он нагнувши се над слику. И она је лепа.

У том тренутку почела је, на лоптишту о коме сам говорио, једна партија која је одмах привукла пажњу Г. Алфонса. И ја, уморан, и изгубивши наду да ћу икад погодити оно вражје лице, брзо се манух слике и одох да гледам играче. Међу њима било је неколико шпанских мазгара који су дошли синоћ. То су били Арагонци и Наварци, готово сви ванредно вешти игри, Због тога су Иљани, и ако их је храбрило присуство и савети Г. Алфонса, били доста брзо потучени од ових нових бораца. Отачаствени гледаоци нађаше се у чуду. Г. Алфоне погледа у сат. Било је тек девет и по. Мајка му се још није била очешљала. Он не хтеде више двоумити; скиде фрак, затражи какав кратак капут, и позва. Шпањолце да му изиђу на мегдан. Ја сам га гледао где то ради смешећи се, и мало изненађен.

— Треба бранити част свога завичаја, рече он.

У зом тренутку учинио ми се збиља узвишен. Био се загрејао. Његова тоалета, о којој се до малочас толико бринуо, није га се више тицала. Пре неколико минута није смео да окрене главу, бојећи се да не поквари кравату. Сад више није мислио ни на своју исковрчену косу ни на тако лепу набрану чипку на грудима. А његова вереница 2... Бог и вера, да је било потребно, он би, мислим, одложио свадбу. Видех га како на брзу руку обуче једне сандале, заврну рукаве, и, сигуран у победу, стаде на чело побеђене партије, као Цезар кад је купио своје војнике у Драчу. Ја прескочим ограду, и наместим се лепо у хладу једног копривића, како бих могао добро видети оба логора. ; |

Преко свачијег очекивања, Г. Алфоне не поткечи лопту први пут; истина је да је ишла при земљи и да ју је један Драгонац који је, како је изгледало, био вођ Шпањолаца, бацио с ванредном снагом.

То је био човек од својих четрдесет година, суви жилав, висок шест стопа, и његова кожа маслинове боје била је готово толико исто загасита као и бронза Венерина,