Srpski književni glasnik

68 Српски Књижевни ГлАСНИХК,

Али Сарсе, ма да је симпатично пратио Антоанове директорске покушаје, побунио се овога пута. Његово гледиште, као и иначе, било је просто. Њега се не тиче, каже он, готово ни мало оно около ; њему је главно, шта ће урадити или рећи лица која су прва у комаду, којима је писац поверио радњу и по чему се једино цени успех или неуспех, вештина или невештина пишчева. Све остало дометак је, допуна која често квари, од прилике ополике важности, колике су костими и декорације, у чем се такође претерује у последње време. (Тај већ поменути херцег Ђорђе петрошио је 100.000 марака за Валенштајна). Кад се Едип, страшан и крвав, сурва са степеница свога двора, шта ми се, кога ђавола, резонује Сарсе на свој познати начин, имају мешати некакви војници, стражари, шта ли су, у његове болове и патње. О томе Софокле није ни сањао, него је то измислио какав модерни редитељ. За те људе марим ја, колико за лањеки снег. Кад се дигне завеса, још ћу их и погледати, али после не водим бриге ни да су живи. Ако ће стојати непомично, са једним општим изразом на лицу према ситуацији, нека стоје, ако неће, нека иду с милим Богом. Тек ни пошто се не смеју мешати у ствар, јер ако се умешају, умешаће се тако, што ће плакати, шмркати, брисати се и најзад ће морати притрчати Едипу, да би га подигли и утешили. А Едип би тада требало да им нешто одговори, и онда пропада најлепша сцена у најлепшој трагедији. Ако, међутим, тај модерни редитељ, видевши сам на шта ће изићи, означи тим људима да само пантомимом изражавају своје саучешће, и ако они буду то изводили по мајнингеншком рецепту, патиће отуд не само логика, него ће нам бацити на врат, под маском обичних војника, опасне маторе глумце, који ће, наравно, запети из петних жила, да „направе сцену“ те да испадну равни Едипу, или чак да га премаше. И онда опет про-, паде најлепша сцена у најлепшој трагедији.

У нашем, београдском, примеру било би овако, да карабинијер, кад примети, како се Алфио- и Туриду, љу-