Srpski književni glasnik

ПозоРИШНИ ПРЕГЛЕД. 69

бећи се, угризу за уво, отера обојицу у затвор, јер је то талијански знак изазивања на двобој. Замислите такав крај Кавалерије Рустикане!

Нека, каже Сарсе, тих статиста, нека стоје као кипови. Они су с тога ту и постављени и не улазе ни у каквој јачој размери у рачуне гледаочеве. Најбољи доказ то је, што њих у опште и нема у малим театрима, и комад инак не губи ништа. Они су више ту као какав интересантни детаљ у декорацијама, намештају, једном речи дају локалну боју, служе као стафажа. А шта ће наопако бити, кад Г-ца Линднер, мајнингеншка звезда, унесе толико савесности и брижљивости у нему улогу неке жене из народа, колико уноси у израду Хермионе, јунакиње у Зимској Причи 2 „Aa, женска главо, љути се Сарсе, знаш ли ти, да не смеш имати толико дара. Ти си просто један делић целине и остани то, а пусти мене да слушам куд и камо важније од тебе. Све што учиниш, разумеш ли, CBC што учиниш, смета мени, као гледаоцу, да пратим радњу, и вређа песника.

За ову тезу могло би се навести доста сличних примера које ми боље знамо. У првом чину Сеоског Лоле кум, трештен пијан, лежи на клупи. Ако тога кума игра иоле невештији глумац, шта му драго радио, остаће више мање вешт представљач накресаног човека, али кад ту улогу игра Сава Тодоровић, као што је било последњих пута, у извесним тренутцима, видите само њега, гледате га и како лежи и како држи згњечени шешир и како је ногу пребацио и руку опустио и како овда онда промрмља нешто. Очевидно је тај кум, савршено епизодна личност, постао у једном моменту стожер, те публика нема кад да прати развој догађаја који чине комад.

Кад гледате Мајнингенце, ви ћете им одобравати, кад слушате Сарсе-а, ви ћете се сложити с њиме, ма да он, терајући по каткад шеретески у крајност, изгледа да нема свакад право. Истина ће, међутим, бити, као и увек, између њих, у среди. Ствар, ослобођена свега софистичког, што се полемиком залепило за њу, могла би се, ве-