Srpski književni glasnik

ОцЕнНЕ и ПрИКАЗИ, 798

поноћи, преко мостарског моста, или оне поноћне борбе белог и црног вола, доброг и злог здухаћа, на Ловђенској висини, под јасеном, код Иванових Корита. Има у овим причама страсти, има поетских излива као у Петра Кочића, нарочито има оне неуздржане речитости коју имају сви наши писци из јужних крајева, од Стјепана Митрова Љубише до Марка Миљанова.

Али има и мана, и то много, и то крупних, местимично таквих да једва претежу над оним урођеним добрим способностима. Има оне непријатне патриотске фразеологије, која не само да подсећа на „беседе“ и здравице шездесетих година, но и одаје писца који је свој писмени рад почео писањем патриотских чланака у једном покрајинском листу. Има и сувишног, натрпаног кићења, целе једне дивље флоре фигура и епитета, звекетања речи, онога због чега је реторика и једнога Ђуре Јакшића тако често падала у галиматијасе. Има ошпирности, која ако каткада даје нешто налик на епску ши: рину, врло често замара као и свака друга тапкања у месту и сељачка причања од Кулина Бана. Има најзад, по сред онога красног народнога језика и стила, места из оног ругобног и простачког новинарскога језика. Тако ће стари херцеговачки усташи рећи „сафирски небесни свод“, а писац говорити о „танталском бремену традиционалних политичких мука“, и сасвим озбиљно узвикивати: „Распалимо буктињу маште и погледајмо духовним очима ноћас по царству побјеснелог времена“.

Прва књига Невесињскога има својих лепих врлина, али исто тако и озбиљних мана. Његов таленат, свеж и плах, али сиров и неприбран, јесте једна елементарна снага; њему треба културе и рада, па да добије праву књижевну облину, меру и склад, без чега нема више уметности. Невесињски је лакописац, како су говорили нама стари, и није у опште пријатељ „регула“, и зато је опасност да не растроји, уситни и уништи своје несумњиво лепе слособности. Он је сада господар своје књи-