Srpski književni glasnik

794 Српски Књижевни Гласник,

жевне судбине, и ићи ће донде докле буде хтео ићи. Све стоји до тога: хоће ли се задовољити даром природе, благословом родног му краја, духовним наследством, па да прође рђавим трагом толиких наших „природних генија“ и „богоданих талената“, или ће гледати да се прибере, да превре, да среди све што носи у себи, да развије свој књижевни укус, да подигне свој дух и да организује свој таленат.

Ј:: О,

ХКекопКо АФиђгоуабкајећ роКТадпјећ рјевата 12 ХУ! уђека, за Матрц ргптефо Рејгаг М. Којепаје. РиЂтоулк, Зграка Оиђтоуаска Зашрапја, 1906.

Г. Колендић је веома добро учинио што је ову своју ствар одштампао из „Оишђгоушка“, јер би иначе отишла изгубљена, како и све што се штампа по политичким дневницима и листовима. Право је да ове покладне пјесме није задесила таква судбина.

Г. Колендић попратио је ово седам саопштених покладних пјесама и једним уводом. У уводу наводи он једно своје мишљење о тому, да ли је у Дубровнику постојало неморалних покладних пјесама или не. Он мисли да их је било, и да те нијесу нимало заостајале тривијалношћу иза оних талијанских, које су им и извором _ биле. Дубровачку су властелу у тому потицали исти они разлози који и кућу Медичи у Фиренци, а то да народ игром и таквим забавама одврате да се не пача у државна питања. Ту своју тврдњу Г. Колендић оправдава тиме што су покладне пјесме уведене у Дубровник баш у оно доба кад је било вријеме свакаквих трзавица у републици. Ту су издајства и завјере међу самом властелом (1488, 1486), па међу народом г. 1474, 1479, итд. Овому мишљењу Г. Колендића не може сметати ни оскудица покладних пјесама, које би имале њеку патриотску тенденцију, јер се по Ветранићевим „врлачама“ види да је таквих пјесама било, Ово седам приопћених пјесама,