Srpski književni glasnik

64. Српски Књижевни Гласник.

мањи глумачки лепак; ни чуперак косе није на својој глави пореметио); даље, опо мрко-жуто, кабасто, свакидашње одело; онај високи раст, и прости, широки покрети човека који је провео свој век у раду, за себе и за своје, за своју породицу и за своје раднике; оно суморно расположење које га кроз цео комад не оставља, и које'се тако лепо осећало и у ведријим и пријатнијим тренуцима, и под смехом; све је било изванредно лепо емишљено, одмерено, пи изведено, све је необично лепо пристајало јадном „Алилуји“, — некад веселом другу (отуда му надимак), а ланас безмало трагичном фабричару који је ради свога детета, своје кћери, прикрио у раније доба неверу своје жене, али је и данас памти, и горко осећа, и елути у исто доба „да све још није свршено, и да у ваздуху има још нека несрећа која га чека.“ Кад се, даље, та несрећа заиста догоди, када и његова обожавана кћи превари свога мужа, као што је некад њена мати преварила њенога оца; у оним призорима у којима „Алилуја“ испштује своју кћер и она га, наравно, лаже да мужа није преварила; кад трпи заједања брата свога зета, једнога сплеткаша; у призору кад несрећник, нашавши једно писмо своје кћери, дознаје праву пстину и има трагична објашњења са својом кћерју п својом женом; у оном низу призора у којима пролази кроз све мене зебње, умирења, клонулости, и очајања; и најзад, у последњим призорима, кад погођен капљом, узет у целу једну страму, с искривљеним лицем и с пљувачком на устима, посрћући, тепајући, али несрећан и поштен до краја, отима своје дете из руку кћериних и предаје та оцу његовом, своме зету, као једином достојном да га код себе задржи — Новелијева је вештина на сваком кораку расла, била врло велика, потпуна, таква да би тешко и од кога и у буди чему могла бити надмашена. Нарочито две слике из комада остају непзгладиве у памети: она клинички проучена и натуралистични изведена, али непрестано уметничка слика „Алилујине“ болести и агоније на крају комада, и, Алилујина слика, слика поште-