Srpski književni glasnik

А 2

Позоришни ПРЕГЛЕД. 67

Нарочито је сувише често и претерано впкао. У призору кад као Шајлок дозна за бегство Џесикино, и у призору у судници, његово је викање бпло скоро нелагодно слушати; толико је глас био подигнут и ван топа. А претеривање је постојанп п поуздани знак оскудоце у правом надахнућу. Уметник осећа да треба да узбуди, и да зато треба да је узбуђси; али како му довољно право узбуђење недостаје, он се напреже, непскрено, и претеритање је онда неизбежно. У тим комадима је Новелп, из истог разлога, прибегавао и оним малим „вештинама“, оним витним „радњама“ и „проналасцима“, који у оскудици ефекта од правог надахнућа треба да оживе поједина места, п који су у таквом случају увек амо споља накалемљени. Као „Шајлок“, Новели је више пута употребљавао ону „радњу“, да заусти да говори кад други глумац има нешто да каже; па онда, као заинтересовавши се за оно што чује, полако је заустављасо започети покрет руком, окретао главу, и полако затварао уста. Тако је више пута, пре но што му је долазило време одласку, улазио — разуме се, без потребе — у капију од своје куће, говорпо из капије, враћао се на позорницу, и опет одлазио. Такав је „проналазак“ и онај потпуно излишни скакућући ход Шајлоков. Такав, најзад, и оно масно изговарање гласа р, које је требало да буде значајна појединост на типу Шајлока, а било у ствари уметничка погрешка. Њега, доиста, у овим драмама оставља и његов иначе тако поуздани п тако будни укус; кад се нешто ради с напрезањем, пажња не може да је довољно будна. Он у овим комадима није ни текст рецитоваоонако правилно, сразумевањем, какога је говорпо у „Алилуја“, где га је прекрасно говорио; овде је речи врло често непотребно, сувише подвлачио, док им других пута није давао довољно нагласка; на пример у оном дивном говору Шајлоковом, који почиње: и који је прошао неопажеп. Чак маска његова у тим комадима потврђује његову оскудицу у романтичкој пнвенпији; опа је била без ичег новог, без п једне живописније