Srpski književni glasnik

Позоришни ПРЕГЛЕД. 69

и живопшена творачка машта романтичних глумаца. Он ту није онај велики глумац каквога нам је обрицао врло велики глас који му име прати.

Могуће је, међутим — да будем потпун, и сасвим обазрив — да је Новели играо у Београду под рђавим околностима, и да није био на својој обичној висини. Пре свега, био је очито уморан; то му се познавало и по гласу и по покретима, по напору који се стално осећао под његовом пгром у последња два комада. Даље, трупа му је у Шекспировим комадима била нарочито рђава, и, у осталом, бројем сасвим недовољна. Призор у судници у „Млетачком трговцу“ био је у оба смисла скоро комичан. Отуда је тај призор, један од најјачих у целој драмској књижевности, био чудновато слаб на Новелијевој представи. И како је неуметнички био скраћен! Са тог малог броја чланова — из кога би разлога било иначег — Новели је и позорницу правио увек сувише малом; многи призори су с тога чинили тако неки чудан утисак скученога, несвечанога, недостојанственога. Заједничка игра, даље, и сценичко уређење били су такође одсудно аљкави. Вероватно је, дакле, да би Новелијева игра, под другим околностима, с бољом трупом, с брижљивије удешеном и лешпом сценеријом, у појединим тренуцима боља изгледала. Али за све ове недостатке, ко има да сноси одговорност» А после, под бољим околностима Новелијева би игра у извесним тренуцима изгледала боља; али њена природа, њен основни карактер, остали би по нужности исти. А баш је природа његове игре њена основна мана.

С тога ћемо ми, кад будемо желели гледати Шекспира онако представљеног како треба да је, чекати Салвинија (који заиста долази овога пролећа); а кад Новели дође идућега пута (као што је обећао), ми ћемо та молити да игра комаде из свога модерног и комичног репертоара, и онда ћемо поново имати пред собом једног великог глумца. Бим