Srpski književni glasnik

152 Српски Књижевни Гласник.

Пазван-Оглу био је један од најчувенијих одметника Портиних и управљао је Видином крајем ХУШ и почетком Х1Х века. Француски официр Меријаж био је послат у Видин, почетком 1807 године, службеним војничким послом. Кад је тамо стигао, Пазван-Оглу тек што је био умр'о. Користећи се слободним временом за свога бављења у Видину, Меријаж је прикупио разне податке о ПазванОглу и под насловом Забелешке о Пазван-Оглу поднео их је, марта 1808 године, Министру Иностраних Дела, с молбом да их поднесе Наполеону.! Тај мемоар био је до сада само навођен и први пут је у целини штампан у овом преводу В. Јелавића. Наравно излишно је овде доказивати да би боље било да је тај мемоар угледао света и у француском тексту; преводилац се ту јамачно потчинио захтевима саме редакције.

Преводилац је доста слободно преводио; то је у извесној , мери и морало да буде, јер колико је Меријаж био добар посматрач, у толико је био рђав писац. Међутим на извесним местима превод је и сувише слободан.

Ево једног таквог места,

Француски текст: Превод: »Un Ture dans la province peut Турчин у покрајини може

čtre grand propričtaire, sans Čtre tres opulent. La dćpopulation du pays rend les terres des possessions infructueuses: la diffieultć est de trouver des cultivateurs pour former les villages. On appelle ainsi ordinairement les lieux d' habitation des paysangs ou rayas сиtivatcurs, et pour les ga der, les proteger, les defendre, les possesseurs emploient les mćemes serviteurs turcs: les plus čapables sont soubachie s, езресез 4'ћоштез d'aft.ires, gouverneurs, commandants et juges a4 Ia fois.«

бити велики посједник, а да уз то небуде ипак врло имућан: земље су посједничке наиме, услијед опадања пучанства, неплодне, тешко се налази обрађивача; обично је то кршћанска раја, а чув-ју их и штите опет слу.е — Турци. Најспособнији од ових су субаше нека врста пословођа, — управници, заповједници и судије у један мах. Стр. 177.

! Штампарском погрешком стоји у »Гласнику Земаљскога Музеја« стр. 175 да је мемоар писан 1805.