Srpski književni glasnik

162 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

— Не питај него одговарај, — осијече он осорно, стискајући зубе, као да би да задржи пеовку која тек што није излетила иза њих. — Иесповијед ја хоћу и ништа више !... Исповијед за исповијед!... Чула си моју, ја хоћу твоју !...

Она сједе крај прозора, провуче руку кроз демире и поче прстом растезати паучину, која се ширила испод горњег дирека. |

— Ја ти немам шта причати, — одговори мирније. Свијет је много прич'о о мени, па си чуо.

— А је ли све оно 'нако к'о што је евијет прич'о 2 узвикну Саво раздражен њезином мирноћом. — Ја хоћу да знам колико у свијетеком причању има истине... Морам наћ' праву истину једном, морам...

— Мени се чини да ти вјерујеш евијету, — дочека Милка не баталећи свог посла. — Кад му не би вјеров'о, не би ми додијавао таким питањима, него би ме оставио на миру.

Саво увуче руке у џепове и стаде преда њу.

— Ама ја хоћу да ми п ти кажеш, — рече. Ти мени никад нијеси причала о својим љубакањима са Атом... а он ми је мржи и од Швабе... Нијеси ми ни говорила пуно о њему...

— Мрзак ми је, п о њему не могу ни говорити, — одврати Милка отежући. — Његово име ја не спомињем лахко...

— Ама ти није вазда мрзак био... Ти си се састајала с њиме... |

— К'о и с тобом.

— А није те љубио“...

— Колико си ти, док си био момак, толико и он.

Саво се намргоди.

— Није говор о мени него о њему, — викну. — Ја видим да ти мене никад нијеси волила, нити сеп ми дала близу приступити... Ама њега си волила.

— Нијесам, — одговори она одејечно.

— А Швабу си волила“...

— То сам ти једном казала.