Srpski književni glasnik

864 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

били коментарисани. Из тих мемоара, чија се аутентичност утврдила, види се, да је 18590 годпце било говора између Немачке п Русије о томе ла Руси уђу у Бугарску. Бисмарк је био вољан да се то допусти Русији како би он могао пречпетити с Аустријом старе садовске рачуне. Али, немачки цар на то није пристао. Може се претио ставити како је међу Бугарима ово „откровење“ требало да произведе дејство, тим пре што је и унук Криспијев штампао“ момоаре свога деда од 1886—1892. И у тим мемоарима има речи о Бугарима и њиховим вођама сјелинистичке партије, Гетову, Маџарову, Цанкову, Бурмову и др. 1 њиховоме раду за време познатога режима Стефана Стамболова. Рекосмо, требало да произведе, јер у ствари није произведено велико дејство. Или су Бугари у главном знали све што се у овим мемоарима износи, или има неких разлога да се ћути. Поступање Кнеза Бисмарка не треба тумачити, његов план, и његове скру пуле добро су познате, а поступак цара Виљема II 1890 толине, његово противљење да Русија заузме Бугарску, може да се тумачи на два начина, или као поступак ч0века коме је независност једне нове, младе државе била на срцу, или је имао он других планова, немачких амбиција на Блискоме Истоку. Кад се узме у обзир шта је он радио за последњих петнаест година у Цариграду, може се рећи да је он имао свој план. Русију улутити у Индију и Манџурију, а Немачкој оставити одрешене руке у Турској, биће да је тада био план. И онда, улазак Русије у Бугарску спречио би тај план, те се морала и Русија спречити да уђе у Бугарску. Кад се узму у обзир његови говори, почевши од оног у Јерусалиму па до онога прекјуче у Келу, Хамбургу, а јуче у Минхену, потврдиће се да 1890 године није играо улогу никакав сентиментализам него велики план, чије су контуре већ обележене у једноме великоме германскоме царству, које би имало три велика пристаништа на југу : Трет, Солун и Цариград. Мемоари Кнеза Хоенлоа даће повода сигурно публика-