Srpski književni glasnik

92 Срепски Књижевни ГлАСНИК.

ми се учинила предмет достојан мога освајања. Она сама је налазила задовољства у друштву човека који се разликонао од оних које је дотле видела. Њен је круг био састављен од неколико пријатеља или рођака њенога љубазника и њихових жена, које је уплив гроФа oj li „“ . приморао да примају његову љубазницу. Мужеви су били без осећања као год и без мисли, а жене су се од мужева разликовале само што су биле узнемиреније и променљивије у својој осредњости, јер нису имале ону мирноћу духа која произилази од заузетости и уредности послова. Лакша шала. разноликији разговор, чудновата мешавина меланхолије и веселости, клонулости и занимљивости, одушевљења и ироније зачудише и придобише Елеонору. Она је говорила више језика, непотпуно истина, али увек са живошћу, некад и са љупкошћу. Њене мисли као да су себи крчиле пут кроз препоне и као да су из те борбе излазиле пријатније, наивније и новије; јер страни језици подмлађују мисли, и ослобађају их оних реченичних обрта који им једно за другим дају час изглед поабаности а час усиљености. Читали смо заједно енглеске песнике, шетали смо. заједно. Ишао сам често да је изјутра видим; одлазио сам поново увече: разговарао сам са њом о хиљадама ствари.

Мени се чинило да као хладан и непристрастан посматрач са сваке стране испитујем њен карактер и њен дух, али свака њена реч изгледала ми је заодевенг. неком необјашњивом лепотом. Намера да јој се допаднем уносећи у мој живот нову драж, оживљанала га је необичним начином. Њеној чари сам приписивао ово готово магијско дејство: уживао бих у њему више да није било обавезе на коју ме је нагнало моје самољубље. 'То самољубље била је као нека трећа личност између мене и Елеоноре. Ја сам се сматрао обавезним да што брже корачам ка циљу који сам себи био поставио: нисам се дакле безобзирце подавао утисцима, Једва сам чекао да што пре говорим, јер ми се чинило да треба само да говорим па да успем.

Нисам веровао да волим Елеонору, ади се већ нисам могао

РА и