Srpski književni glasnik

АЛИ О Таља 93

помирити са случајем да јој се не допаднем. Без престанка сам био њоме заузет; склапао сам хиљаду планова, измишљао хиљаду средстава за остојење, са оном неискусном уображеношћу која држи да је сигурна са успехом, јер није ништа опробала.

Међутим, нека несавладљива стидљивост задржавала ме је: све моје речи издисале су ми на уснама или се свршавале сасвим друкчије него што сам мислио. Мучио сам се у себи: љутио сам се на себе самога.

Најзад потражих какав разлог који би ме, часно у мојим очима, извукао из ове борбе. Говорио сам себи да не треба ничим пренаглити, да је Елеонора врло мало спремна за изјаву коју сам смишљао, и да је боље још чекати. Готово увек, 'да бисмо живели у миру са самим собом, ми прерушавамо у рачуне и системе наше сопствене немоћи и слабости: то задовољава онај део од нас самих који је тако рећи гледалац другога дела нас самих.

То се стање продужило. Свакога дана сам сутрашњи дан утврђивао као непроменљиви рок за отворену изјаву и сваки тај сутрашњи дан је протицао као и јучерашњи. Моја ме је стидљивост остављала чим бих се удаљио од КЕлеоноре: тада сам се понова враћао на своје веште планове и дубоке комбинације; али чим би се нашао поред ње, ја сам опет дрхтао и опет био узнемирен. Ко би год читао у моме срцу у њеном одсуству, држао би ме за хладног и мало осетљивог заводника: ко би ме видео поред ње, држао би да у мени види неискусног, уплашеног и страсног љубавника. Преварио би се подједнако у оба мишљења; нема потпуног јединства у човеку, и готово нико никад није ни сасвим искрен ни сасвим лажљивац.

Убеђен тим често понављаним покушајима да никад нећу имати храбрости да говорим Елеонори, ја се одлучих да јој пишем. ГроФ од П није био ту. Борбе које

ж

„

сам од тако дугог времена водио са својим сопственим карактером, нестрпљење које сам осећао што не могу да га надвладам, неизвесност о успеху мога покушаја, убацише у моје писмо неки немир који је јако личио на