Srpski književni glasnik

КОНСТАНТИН ПОПОВИЋ » КАМЕРАШ , ПРЕВОДИЛАЦ. КОЦЕБУА.

Још за живота Јоакима Вујића, „оца народног позоришта“ и вредног преводиоца драма поглавито с немач–ког, почео је рад у истом правцу Константин Поповић

„Камераш“ новосадски И ако и по темпераменту и по

'! Из књиге »Коцебу у Срба«. (Одељак из веће радње: »Утицај немачке књижевности на новију српску књижевност«. 1 Драма.)

12 Константин Поповић родио се у Новом Саду 1795 године. Гимназију је свршио у Осеку, вишу гимназију (филозофију) и права у бечком Терезијануму, у Пожуну и у Пешти. Затим је провео цео свој век, преко педесет и две године, као варошки благајник новосадски, због чега су га и прозвали »Камерашем«. Он тај почасни придевак никад није пропуштао дометати уз своје име. Жена му је била унука Саве Вуковића од Беркасова, оснивача новосадске српске гимназије. У њиховој кући, како врло занимљиво прича Камерашева ћерка, Госпођа Добрић из Новог Сада, на неколико листака из дневника (која сам добио у рукопису), србовало се на стари лепи начин: »Ми нисмо«, вели, »били богаташи, ал онда се могло са малим трошком весеља правити,

није онда требало кремова, добошторти, добар паприкаш около

са резанцима, печење, погачица, са квасцем кифлица, тако смо се ми частили..е Свецем и недељом у колу, о јесени у берби по

три дана, у сватовима и при позоришним представама дилетаната

забављаза се Србадија, предвођена Камерашем. Он је умро 16 новембра 1871 године. Три кћери су му још и сад у животу:

"споменута Госпођа Добрић, затим Госпођа Кондороши у Новом

Саду и Госпођа Стојковић у Турији. Биографске податке о Ка-

мерашу види »Позориште« 1 бр. од 26 децембра 1871, страна 7: Некролог.

За листове из дневника Госпође Добрић имам да захвалим

; Господину Тихомиру Остојићу.