Srpski književni glasnik

889 Српски Књижевни. ГлАСНИК.

вирив иза њега. горе уз ријеку, жмиркајући очима, јер

снијег и бура нијесу Дали исправити главе, — Некога гоне"...

— (Оно је, рекб би, некакна жена“...

– Јест, жена...

— Микача, супца ми! препозна још из датека онај први. Знао сам ја то! КЕ, што ти је закоп, он сваком не опрашта...

Довео прије три дана,“ кнез шикутора Микачиној кући, да заплијене за десетину... Шта ће заплијенити 7 Два три сепетића кукуруза! О. чему ће оно петоро нејачи проживјети неколико дана 7 Микача склопила руке, из се савија до црне земље и моли, моли, али не помаже!

— Мора се! каже кнез службено, цару царево, а богу божје... Мора се!.. a

— Немој. кнеже, живо ти оно двоје дјеце твоје!,.. Има цар од чега живјети и брез ово моје злеуди и сиротиње... — Пе море ништа бити, Мико, понавља кнез ладнокрвно, што мора бити мора, цару царево а богу божје, а нама шта остане...

— Па зар баш тако“ И Микачи се смркну пред очима. шикутор, на своју жалост и несрећу, истом се попео на љесу да процјени и упише, и у том часу то све би!,.

Богме, шикутора послије однијеше у поњави кнежевој кући, а кнез, кнез, она стара мудрица, стисну капу па наже преко њива... Тјерала га, кажу, Микача. до ријеке, но јој побјеже пријеко у шуму.

На сусретају обојица сељака скренуше мало у страну... Микача прти напријед. Погурена, раздрљених прсију која црвене, у њих се савија м ћава, а сниј г се топи у њедра... Голе руке испружене напријед, стегнуте по концу ланцем, помодреле. без живота... A она,.. ништа, к'о да иде од своје воље, у оном чађалом и смежураном лицу као да лежи њеки поносни пркос.

По онако великом пцјелцу, тешко је пртити и мушку

чељадету. Она прти. Кад је савлада умор, исправи само