Srpski književni glasnik

У МЕЋАВИ и МАГЛИ. #83

главу и дубоко уздане. Смрзнуће се до града! Оно нешто подераних рубипта и извештата зубунића, неће је, ље, сачувати од зиме. Жандари намргођени као и оно намргођено вријеме што их бије... Микачи се све чини као да они цвокоћу од зиме, па им се чешће пута окрене:

— Вама је студено7 пита их са неким сажаљењем и милошћу.

Они шуте. Шуте и намргођени боре се са буром, привијајући кабанице уза се...

Бура Фијуче!..

Грање вробово и јошиково савија се једнако, као да никада неће престати, а одонуд кроза њег, као из неког понора, долази писка и јаук. па се разлијеже тамом и равницом, и уједа за срце!..

Жандари опет мисле да та писка и јаук долази од Микаче. Микачино лице ведро и обасјано увјек неком Светачком свјетлошћу... И она, једнако прти, и одмиче напријед, газећи цијелац...

Пред њом у даљини, стрше брда и главице под облаке, омотане мећавом, куда она мора још до ноћи прегазити; али осјећа да има још толико снаге у себи. Само јој жао што жандари дрхћу од зиме. Да им море помоћи онај њезин зубунчић, дала би им га. Она је некада имала и хаљину. али то је давно било... И дође јој нешто на жао. Она је свему томе крива, да се сада ти људи муче и мрзну идући за њом; а могли су лијепо лежати у врућој соби, па гледати кроз прозор... И. на то јој потекоше сузе..

Она двојица сељака примише се уза страну покрај куће Микачине.

— Е, закон, закон. Осудиће је... Чудим се како се икако и дала свезати, проговори први сељак, као више за се. Шта су њој оне пушке и бајунети жандарски!..

— Закон! Ма ја, Јовица, ето срамота је и казати, ево шта ми је година, још, бог и душа, не знам право шта је то закон, рећи ће онај други сељак, па се загрцну и не може одмах наставити говор, јер му се мећава сасу У

56"

(А.