Srpski književni glasnik

886 Српски Књижевни ГлАСНИК.

из јазбине од вучића, па, кружећи наоколо око оног мјеста, једнако се осврће. ...Ако кров пукне, таман ће најпре Остоји — најстаријем јој синчићу на главу, јер је он некако у средини собице, пред Фуруном ; ложи оним мањим ватру...

— (0, Остоја,“ моје ране љуте!... Грчевито јој се стегну лице, а сузе се смрзну на њему... Сад си ти и домаћин, и отац, и мајка тој нејачи!..

Зар кнеза боли срце за њима и ако су му жандари препоручили, да се за њи“ . обрине! Каже кнез неђе у селу „Требало би оној штенади заврнути шијом, па их побацати нека покрепају!“ Чула је то Микача. Он њу не може очима да види. А шта су му дјеца крива “7...

— Ej, да оће бог дати да тај снијег престане“...

— Кров се јако угао: неће издржати... Говорила је Микача, кад се сјекла та грађа, да се усјеку јачи рогови и греде, али њезин покојни Пејо каже: неће топове наваљивати на њих.

Снијег је тежи од топова, а сиротиња тежа од снијега. И Микача поново уздахну два три пут, једно за другим. Сваки тај уздисај као да је намјенила по оном једном њезином дјетсту. И прти једнако; само кад се превећ умори, онда мало застане да одуши, па опет ајде!...

— Ох, боже!... Само тај снијег да не пада,.. све би лако... али,.,. оне гредице и рогови... онако танки... изагњили.... — Бјежи, Остоја, кућо моја, макар у крај!..

Ко зна сад како је тамо, мисли се она једнако, можда се сад онај њезин мали народић, у оном уском простору, већ копрца и стење, притиснут“... И, она појми онамо с рукама, да то све отклони и разгрне, али... руке не могу као у сну... Тад се освјешћује да је везана. Застане; окрене се нагло жандарима, пружив руке и врисне:

— Дријешите то!.. Шта сте ме везали 7 Нијесам ајдук! Нијесам разбојник! Руке ми одријешите, велим, да дјецу своју спасем, а од мене што вам драго!

Сад настаје љута борба, међу жандарима са пушкама и бајунетима и везаном Микачом..,