Srpski književni glasnik

а Ки У IA УВ рани UNESE INE MEN ЦИА

888 Српски Књижевни ГлАСНИК.

није за хајдука. ГЊегова пожуда за младим женама бацала је Пецију у велике бриге...

— Окани се, Петре, ти млади жена; окани се, по богу брате, због тога ћеш главу изгубити...

Не помаже! Момак млад и силовит, његово га похотљиво јуначко срце поси к'о вук кад јагње понесе. Пецији то додијало. Каже му једног дана: „Петре брате, ти 'ајде на једну страну, а ја ћу на другу; више не можемо заједно "ајдуковати!...“ и расташе се! Расташе се два вјерна друга; расташе се да се више никада не састану.

Еј! Еј! жалости!

Неће више Гарача набијати и потпрашивати Пецијине лазарке... Као Пецији; жао срце га боли, али није Фајде... Мора јунак прегорјети, јер не хтје (е свога витештва и јунаштва ничим да окаља.. Љуто се Пеција послије по кајао што уради, јер Гарача погибе! Погибе онаки јунак жалосна му мајка због своје луде главе, а на издајству своје једновјерне браће који га издадоше... Јадикује Пеција ко за рођеним братом, јадикује за онаким јунаком што га отури од себе, али мртву главу не повјати.

Сјећа се тога свега Микача, к'о да очима гледа... Пеција је био сваком мио у срцу, па и њој. Кад год би се гдје сутревили, оп би је очински помиловао и дао јој коју пару. А рекао јој је, кад одрасте па се уда, да ће јој он и кумовати. А њој то мило, мило, што ће имати таког "кума, па се поноси... Велика је то част коме хајдук сам понуди кумовање, онда нека се не боји никога до Бога!... Тако са сестром, папасајући овце, кад би год видила Пецију, на коме другом оријегу, она би га безазлено дозивала са неким особитим поносом: „О, чича Џетре!... О, куме Петре!“ Он застане кад чује њен глас; мило му, у том заносу њој се и сада оте послије тако дуга времена. гледајући у машти исту ону слику, један јак, промукао, отегнут глас, у коме се прелјеваше тешки болови:

— 066! Петребба!!

Тај је глас продирао под небо, али га је она оштра