Srpski književni glasnik
Лет при СВА,
У МеЕЋАВИ И Млгли. 889
бура, као зрачну свилу, ватала и кидала, разбацујући комад по комад, по оним кланцима и богазима.,,
Она двојица сељака као да се очима споразумјеше сврнуше Микачиној кућици. Врата шкринуше. Пред њима и за њима усука се читав облак мећаве. Из собице за- | ' дахну мемљир задах и слаба топлота. |
Дјечица се скупила пред Фуруном, и гријаху се на | нешто мало ватре... Најстарији, Остоја, сједио је у сре- | дини, а они мањи са страна, наслоњени на њега, и гледе у ; ватру... Сељац'т не имадоше на што сјести, чучнуше уза њих, па се почеше и они гријати..
— Ђе вам је мати “7 пита један, да види шта ће. Они шуте. Само Остоја гледа у њи, не одговорив ништа.. Чињаше се као да му не би мило то питање.
Други мањи дочека, послије тог Остојина погледа:
— Боме, одвели зандаји!...
— Куда“ Куда су је одвели, на оваком кијамету, кукавче сињи 7!...
Дјеца су шутила. Они мањи гледили су на Остоју...
— Доци це мајка!.. вели најмања цурица, снебивајући се.
Остоја погледа у њу. Шта би она говорила, кад он ништа не вели7 Што би им казивала доћи ће или неће доћи“... Послије је и он говорио... :
— Имате ли крува.. питају их сељаци.
Они су и на то штутили.
Сељаци послије извадише из торби, па раздијелише по комадић од млинског колача што им је преостало...
— Потрпаће их овај снијег до сутра!..
—- Да скинемо овај намет с крова“...
— Шта је Фајде, опет ће нападати.
Тако они дуго разговараше, савјетујући се шта ће. Кад најпослије се споразумеше да не преостаје друго већ дједу повести са собом, а пе чекати кнеза...
Дјеца “вриснуше у плач...
Баш озбиљно се чудо да рогови и греде попуштају“...