Srpski književni glasnik

Лет при СВА,

У МеЕЋАВИ И Млгли. 889

бура, као зрачну свилу, ватала и кидала, разбацујући комад по комад, по оним кланцима и богазима.,,

Она двојица сељака као да се очима споразумјеше сврнуше Микачиној кућици. Врата шкринуше. Пред њима и за њима усука се читав облак мећаве. Из собице за- | ' дахну мемљир задах и слаба топлота. |

Дјечица се скупила пред Фуруном, и гријаху се на | нешто мало ватре... Најстарији, Остоја, сједио је у сре- | дини, а они мањи са страна, наслоњени на њега, и гледе у ; ватру... Сељац'т не имадоше на што сјести, чучнуше уза њих, па се почеше и они гријати..

— Ђе вам је мати “7 пита један, да види шта ће. Они шуте. Само Остоја гледа у њи, не одговорив ништа.. Чињаше се као да му не би мило то питање.

Други мањи дочека, послије тог Остојина погледа:

— Боме, одвели зандаји!...

— Куда“ Куда су је одвели, на оваком кијамету, кукавче сињи 7!...

Дјеца су шутила. Они мањи гледили су на Остоју...

— Доци це мајка!.. вели најмања цурица, снебивајући се.

Остоја погледа у њу. Шта би она говорила, кад он ништа не вели7 Што би им казивала доћи ће или неће доћи“... Послије је и он говорио... :

— Имате ли крува.. питају их сељаци.

Они су и на то штутили.

Сељаци послије извадише из торби, па раздијелише по комадић од млинског колача што им је преостало...

— Потрпаће их овај снијег до сутра!..

—- Да скинемо овај намет с крова“...

— Шта је Фајде, опет ће нападати.

Тако они дуго разговараше, савјетујући се шта ће. Кад најпослије се споразумеше да не преостаје друго већ дједу повести са собом, а пе чекати кнеза...

Дјеца “вриснуше у плач...

Баш озбиљно се чудо да рогови и греде попуштају“...