Srpski književni glasnik

Сељаци се журише, купећи по кући оно дјечијих дроњака, замотавајући дјеци њима босе ноге... Оба су сељака били нешто раздрагани, као да су у сватовима, и не“ мислећи никако да још толико и више свијета код куће чека колико их они собом воде, на оне двије три оке брашна, Онда залупише врата, и та мала сеоба крену онај дебели снијежни намет...

Микача поизмашила жандарима, а они почели изоста– јати; тешко је већ и назиру... Снијег скоро прео крила, а све већма пада што је ноћ ближе... Источно небо почиње се осјењавати све то тамнијом навлаком. Све замотано у мећаву. Мртвило!... ЖКандари заморени и знојави; пуше се... — Лакше!.,. Лакше!... Е!.. вичу они Микачи, која се · повила, па покаскујући као да плива по снијегу, обазире

се на њихов глас:

. — Како ћу лакше, чује се њен испрекидан. глас, кад... морам... д..а се ж..у..у..ри..м, да се што приј...е вратим. дјеци својој. .е Дјеца су... моја већ у...гро..бу!.. ...Ј0ј ..ј0ј дјецо... м..оја... дјецо м..о..ј..4!..

А. снијег лагано расте...

Baco Ronan.