Srpski književni glasnik

#92 Српски Књижевни ГлАСНИК.

тивник. Ош је тада са супротпог становништа измишљао најоштроумније аргументе, и како су они несвесно хватали корена у његовој души, увек се догађало да су, кад је књига. била готова, мишљења јадног писца поступно била измењена, и у његовој души пробудило се уверење сасвим противно књизи. Али он је тада био и довољно поштен да, као што би учинио и какав Француски писац, жртвује лавор књижевне славе на олтару истине, то јест да свој рукопис баци у ватру.

Зато је уздахнуо онако из дубине груди кад је доказао одличност Хришћанства.

— Кво, говораше он тужно, направио сам изводе из двадесет црквених отаца; читаве ноћи седео сам за столом и читао „АДеја Sanctorum“, док се у твојој соби пио пунш и певала песма; за богословске нове књиге које су ми требале за моје дело платио сам књижари Фанденхека и Рупрехта 38 крваво стечених талира, у место да за тај новац себи купим лулу; радио сам као пас две године, две скупоцене године мога живота, и све то да себе начиним смешним, да оборим очи као ухваћен хвалиша кад ме запита жена црквеног одборника Планка: „Кадће изићи ваша Одличност Хришћанства/“ Ах! књига је готова, настави јадник. а и публици би се допала, јер ја сам У њој величао победу Хришћанства над незнабоштвом, и доказао сам да је тиме победила и истина и памет над лажју и заблудом... Али ја, најнесрећнији човек, у дубини душе осећам да...

— Пе говори даље! рекох ја праведно узбуњен, не усуђуј се, застепљени човече, да оцрњујеш оно што је узвишено, и да у прашину свлачиш оно што је свето! И ако поричеш јеванђељска чуда, ипак не можеш порећи да сама победа Јеванђеља није била чудо. Мала шака ненаоружаних људи упала је у велики римски свет, пркосила је њиховим папдурима и мудрацимга, и победила је простом речју. Али каквом речју! Труло незнабоштво застресло се и срушило на реч тих страних људи и жена, који су објављивали неко ново небеско царство, и који се ничега нису