Srpski književni glasnik

958 Српски Књижевни ГлАСНИК.

Ћурчин је, добротом песникове кћери, дошао до рукописних свешчица Живковићевих (Умотвори Василија Живковића и Стихотворни Умотвори Василија Живковића), и на тај начин могао је у потпуности да

изнесе цео јад његов.

Све песме Исивковићеве Г Ћурчин је расподелио у.

пет природних група, које се врло често дотичу и преливају једна у другу, тако да има песама за које је тешко рећи да припадају овој или оној групи. У песме лирске ушле су сентиметалне и љубавне песме. које је млади Живковић певао у два маха, у добу од 1838 до 1848, у својој младости, као лицејац у Сегедину, правник у Пешти и Пожуну, богослов у Вршцу и парох у Панчеву, и доцније као зрео човек, у добу између 1858 и 1859, где његова лирика није општа и књижевна, но где су казивана искрена осећања једне по готову трагичне љубави.

Васа Живковић није био само „љубопевац“ но у исти мах и и „родољубац“, не само песник познатих старинских „чувствителних “ песама: Ти плавиш, зоро красна, Ничи. ничи, крине бели, Радуј се млада нево, Српске кћери чарнооке, но и патриотских песама, познате даворије Радо иде Србин у војнике, која је у Буни од 1848 била народна химна, и Милетићеве химне Ојг'о кликће са висине, чији се прави писац није знао сво до појаве ове књиге.

После родољубивих песама, којих је мање но лирских и љубавних, долазе пригодне песме, посвете и оде, које чине најслабији део Живковићеве поезије. Исто тако су мење. вредности „дидактичне, реФлексивне и друге песме“, ЖШивковићеви су преводи искључиво са немачкога, махом из Шилера, затим из Гетеа, и по једна песма из Е. Клајста и Ј. Н. Фогла. Накоји од тих превода су врло лепо испали; Гетеова балада Баук, а нарочито Шилеров Гњурач иду у најбоље преводе српске књижевности.

По целој овој књизи Васа Живковић излази као један добар робса штпот и заслужан књижевни „ревнитељ“ из доба пре Бранка Радичевића, из школе „објективне лирика“,