Srpski književni glasnik

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД.

СВЕТИСЛАВ СТЕФАНОВИЋ КАО ЛИРСКИ ПЕСНИК.

Најновији наш песнички нараштај отишао је корак у напред. Извио се из старог и уског круга осећања и мотива прошлих нараштаја. Примљено наследство проширено је, разрађено и диференцовано. Уз то се пронашла и нова поља, а из старих избацило све што је банално и старо као свет (али, допуштајући себи да и старе ствари, ако ништа друго, а оно на нов начин кажу). Завирити у све кутке душе, у њене најнеприметније боре; с оком видовита човека продрети у најмаленије пределе човекове душе; одредити што је тешко одредити, што је тешко схватати; „наћи иглу у навиљку сена“, како се то рекло, наћи маково зрно у гомили песка, Јаспипае тегит, „душу ствари“; осетити детаљ и детаљно, га изнети, казати све оне танане обмане чула; у обичним стварима наћи само оно што је страно оку неумних и кратковидих, наћи оно што је необично; и, најзад, и најтеже и најређе, и у необичноме и у реткоме наћи онај детаљ који је у њему тешко уочљив; — то је нови део програма наше песничке генерације.

Па не само то. Она је проширила речник и извршила читаву једну реформу, јер је увођењем нових осећања увела и нове речи, и нове форме, и нов ритам,

! Песме оригиналне и преведене, 1903; Песме оригиналне и преведене, књига друга, 1004; Песме оригиналне и преведене, књига трећа, 1905; Из Мог Свеша (Летонис Матице Српске, књ. 205),