Srpski književni glasnik

Ry,

Књижевни ПРЕГЛЕД. 53

пун и сјајан стих, прекорачењем развила стару песничку фразу у ширу, богатију и погоднију за шире планове.

Вођ је њен, по обилном, као улов силном песничком темпераменту, по првокласној интелигенцији, по сјајној и скоро савршеној, ма да једноликој, форми, Г. Милан Ракић. Његове песме бију крепким и силним лиризмом; он пише под плимом, под навалом искрених осећања, по оној Ламартиновој речи:

Певао сам, пријатељи моји, као што човек дише, Као што тица пева, као што ветар уздише, Као што вода, текући, жубори.

Стил крепак, који пршти и праска, сева и бљешти, сјаји и ври. Он је пошао новим путем, пронашао нова поља, и никоме више не доликује, но самом њему, његов раTHHUKH IIOKMHU:

Сруши, ко од шале, њихове олтаре И идоле многе којима се диве! Разби предрасуде и калупе старе!

O размани руком крепком нек се крха Стара трошна зграда од дна па до врха! Гони бедну браћу ко бура матрозе!

Нек застрепе, бедни! Нек у смртном страху, Кретећи се, чују твоју песму плаху Где грми крај њине сликоване прове!

Али, као и свагда, свака школа, тачније рећи, свака песничка генерација, без обзира на правце, има своје шарлатане, кловнове и литерарне симуланте,; има снобове који јуре за новинама само зато што су новине; има медиокритета, који се, као она жена из басне, хоће да

· дохвате неба, да „додирну звезде“, хоће да прихвате

посла који је ван домашаја њихових способности. Лепо је о томе и сам Г. Светислав Стефановић рекао: „Одлика је средњаштва да оно не познаје своју снагу т.ј. слабост, нити је свесно тешкоће посла којега се лаћа“.т И њих је

1 Др. Љубомир Недић, српски кришичар, Мали Пријеглед за 1902, стр. 251.