Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД. 55

Од тих разлога најјачи је онај први. Кад би то неки песник просечних, свакодневних лирских способности, казао непосредно и неразвијено своје утиске, велика би публика одмах то приметила и рекла: То смо знали и ми, то је обично, то смо и ми осетили. Та врста песника онда прибегава нејасном изражавању, каламбурима, претрпавању и нарочитом намештању речи, почне да говори о стварима које су, на први поглед, изнад схватања обичних људи, прибегава гонгоризму и еуфизму, опсенаријама, једном речи труди се да обмане читаоца. Позната је она Лесингова реч: Шта треба рећи оним песницима који тако радо управљају свој лет изнад сваког схватања својих читалаца Шта друго до оно што је славуј једном приликом рекао шеви: „Летиш ли ти, пријатељице, тако високо само стога, да те не би чули“ — Из близа нико не би слушао њено певање покрај славујеве. Са овакве висине, ако ништа друго, нико је бар не чује.

Овде нам се нуди прилика, пре него што пређемо на развијање другог разлога, такође важног, да проговоримо о стилу Г. Стефановића колико је везан за први разлог. Он је јако везан за његову репутацију. Његова нејасност, која је толиким критичарима импоновала, лежи у његовом стилу, а не у несхватљивој дубини његове уметности. Нећемо говорити о томе стилу, да ли је свесно или несвесно такав, да ли је срачунат или не, него о томе какав је. Једном нарочитом конструкцијом реченице и самовољним размештајем речи, не само слика и ритма ради као што ћемо видети доцније, његова реченица губи много од снаге и добија у нејасности. Употреби се, даље, много пажње и много труда да се размрси и разуме његова реченица. Кад се раствори реченица обично се види да је врло мало скривала, или и ни мало. Није нарочито потребно рећи да овако привидно сложен стил није стил интелигентна човека. Кад просечнији човек има много да каже, може да буде неразумљив и нејасан. Али, виши су духови јасни кад имају да изразе и највише манифестације људске душе. Г. Стефановић није био увек нејасан.

o