Srpski književni glasnik

Виа i NON > ;

2

e :“ :

Књижевни ПРЕГЛЕД. 57

Простире се мртво, непрегледно море. Под сјајем месеца има изглед плашта Раширеног какве заспале утворе.

Усред њега стоји црња нег што машта

Замислити може, и пространа стена Окомита, гола, гвоздене коре, а

На гребену њеном од црног камена Мртви двори, ко у слици од Доре-а.

И глас што се чује кроз прозоре, жуте Ко мртвачка лица има лик јаука. Дрхте воде. Тупо ко да је од плуте Звони стена јеком мртвачких сандука. (Музичке Визије 3, Ш. књига).

Ни други разлог, критичарска позаднина, да још само њега развијемо, није мање значајан. Он је у јаком сродству са првим. Својим особинама у првом разлогу наведеним, он је импоновао извесној врсти критичара. Један је од тих критичара Г. Ото Хаузер. Г. Ото Хаузер који, као и онај математичар из једног Франсовог дела „не би умео лако да разликује какав Расинов стих од каквог Малармеовог“, и који се у српској литератури разуме толико да је могао да каже да је Арањи препевао Змајевог Толдију и друге своје ствари на маџарски, и могао је да каже, не шалећи се, поводом друге књиге песама Г. Стефановића: „...У овој збирци стоје и оригиналне песме на висини са преводима“! (а међу прево-

дима су Шекспир, Вајлд, Рости и други). Други је један,

иначе, по слици бар његовој и приповеткама, симпатичан и трезвен човек, Г. Милан Будисављевић. Он је у листу, у ЈЛешопису, писао и нашао да се Г. Стефановић у Моменшима Душе „попут Ибзена умио заронити у дубину душе и открити неслућене трзаје и тајна скровишта њена“ и да је „у сонету Нема Краја близак Метерлинку

1 Aus fremden Zungen, 1904, 10 cBećkKa.