Srpski književni glasnik

Мр У ARKA NM И и и

4 ар,

У *

-

58 СрРпски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

по оној широкој слутњи васкрса и бесмртности“. Г. Марко Цар је нашао“, да је Г. Стефановић у баладама и другим песмама сваки час у улози Фауста—Хамлета! Даље један, Г. Ј. Лазаревић, опет с озбиљним изразом на лицу, казао је, с чиме се неће ни Г. Стефановић сложити, да IT. Стефановић: „...више саосећа са Едгаром Поом, Шекспиром и Вајлдом него“ са нашим српским песницима, а то је, свакако, добро“." Г. Владимир Ћоровић је нашао да је Г. Стефановић „једно од најсимпатичнијих лица у српској књижевности“, да је „пошао путем у нас новим, својим, знатно се разилазећи од свих осталих пјесника наших“, и што нарочито истиче „не марећи за то, што је био слабо или готово никако неразумљен“.“ Писали су још, да само имена наведемо, Г. Г. Ил. Ивачковић,

Ј. Храниловић и П. Лагарић који је једини покудно.

писао, али тако несрећно покудно, да је Г. Стефановић похваљен његовом критиком. Као што се види, ти људи толико добро познају Поа, Вајлда, Ибзена, Метерлинка и друге, толико добро сложена бића Хамлетово и Фаустово, да су могли, без хумора, да праве тако, и за легенде невероватна и неинтелигентна упоређења. На критичарску се трибуну попело неколико људи, међу којима има и добрих, и ваљаних, и паметних људи, али који су изашли само са добром вољом и храброшћу да говоре. Није то први пут да се један посве слаб писац извиче за јаког. Сетите се Г. Др. Лазе Костића, Немање, Смрши Мајке Југовића! То су три појаве које су могле да опсене публику и доведу до ентузијазма. Нашло се, после, неколико тумача тих публичиних осећања и -— светачки је ореол био готов за њих.

Пређимо на самог Г. Светислава Стефановића.

Ми му, пре свега, и покрај три збирке песама, одричемо да је песник. Он је учио да пева и навикао

1 Лешонис, 231, стр. 99.

7 Лешптонис, 236.

5 Књижевна Недеља, 1904, бр. 16, стр. 45. 4 Мали Пријеглед, 1906, св. 1, стр. 15 и 16.