Srpski književni glasnik

60 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

налне, плод су његове књижевне културе, напорног и хотимичног размишљања, које се јасно осећа да није инстинктивно. Кад се узме у обзир та тако обилна књижевна култура, вредност му само опада, и он показује један просечан лирски темпераменат. Има случајева где култура код лирског темперамента који је мало изнад обичнога може да изради и прошири видик и домаши до осећања и мотива који нису просечни, али који се, у исто време, осете да су примљени, накалемљени и очевидно и свесно убризгани споља. Код Г. Светислава Стефановића, који је један од најначитанијих песника српских, ни тај случај није. Сва досадања његова поезија показује да је песништво занат који се не да изучити и доказује да трудољубиво немачко ЏЉипе macht деп Мејзјег у поезији не вреди. Ко га проучи у почетничким му песмама, песмама из 1893 године, (ако су то прве), песмама у којима још није био полиран, кад његов лирски темпераменат још није био прожман туђим елементима, кад је певао својим гласом и мислио својом главом, доћи ће још до једног доказа више да он није песник, или да је колико и сви ми остали. Ту су општи мотиви које деведесет људи од сто имају а не саопштавају писмено, то су обична запажања обично казана, посматрања по површини, а и ту је виђено оно што боде очи приметношћу и јасном оцртаношћу (Сшари Звуци 1 и 2, У ноћи, и тако даље). По где-где се читалац и превари пресеком и сјајем самих речи да је то излив лиризма, али све је остало суво и напрегнуто и, као под хидрауличним притиском, исцеђено. По каткад се превари и тиме што песник најобичније запажање искаже једним необичним и завијеним стилом, те читаоцу, после првог читања какве песме, изгледа да је песник казао какво ретко запажање.

Мора се признати, има лапсуса, да тако назовемо добре песме, или по неко добро место у песми, али и она су ређа но у пустињи дажд, и могу да послуже као место за одмор, да би се лакше превалио пут до друге добре песме, што је ређе, или до друге песме са по неким