Srpski književni glasnik, Jul 01, 1907, page 884

же

= 2”

а — — 5:

(O wa дин,

i ON ~ a о

PA SN E A ЕР

4“

e. ДИУ ге , “. a ya

КУН ~.

i _ ПозоРишни ПРЕГЛЕД. 9509 ·

И мати је то разумела, и шапатом му одговара „Хвала ти!“ Затим полети мртвом детету и у хистеричном усхићењу врисне: „Сад је мој!“

„Твој и Божји, несрећна мајко!“ додаје отац Серафим.

„Мој и Божји!“ завршује она, носећи мртво јединче у цркву.

Као и у „Кнезу од Семберије“ разрешење драме је у једној невиној смрти. И то је свакако најмање и најблаже што је писац могао наћи за крај једног чина, у коме се од прве сцене могло са страхом питати шта све тек може доћи после ње и чиме се моћи завршити тај низ грозота већих од већих. Критика би се још могла питати, чиме би се тек завршила трилогија, ако би писац доиста имао намеру да „Кнезу од Семберије“ и „Данку у крви“ придружи још један чин, развијајући и пењући даље скалу ефеката прва два чинаг

И, какво је уопште мерило и какав план писац узео у одабирању и комбиновању дирљивих ефеката у оба ова комадаг И у једном и у другом, у другом нарочито, као да једва и има оне борбе која у драми прелазима и варијацијама осећања припрема лакше и природније и најкрвавије расплете. У „Кнезу од Семберије“ и у „Данку у крви“ оно мирно и једнообразно ређање и пењање дирљивих момената, док они не гану каквог свирепог Кулин капетана или Даут агу, изгледа као бацање жртава пред каквог крвожедног Молоха, и, у хармоничном односу осећања на позорници и у публици, претпоставља бар такву исту јаничарску психологију и код гледалаца. Такав је у осталом утисак и због саме пасивне улоге што је играју остале личности у овим патриотским драмама.

Што пада у очи и у једном и у другом комаду, а у оба нарочито кад су овако заједно, то је једна и иста бедна средина очајног и помиреног робља, без једног мушког гласа и подвига. У првоме, један болећив човек, осамљен и резигниран, окружен убогом сиротињом и немоћним старцима, приноси жртве да умилостиви једног свирепог насилника; у другом, још беднија средина: