Srpski književni glasnik, Jul 01, 1907, page 883

и DPT RON LOMI ya. NAIL a

858 СРПСКИ Књижевни КЛлАСНИК.

театрална сцена која би могла бити и од утиска да јој није извесног намештеног парадног положаја и одвећ: срачуњене реторике у речитости оца Серафима.

Ту је и главна сцена. Јаничари су поседали под храст у потпуном положају регрутне комисије, за чији је комични утисак Ћатиб узео преда се дивит, калем и регрутне тефтере, а лекар Ећим ефендија, натукао на главу неки дервишки шиљак. Одабирање почиње. Једна по једна мати излази унезверено и плашљиво стежући лете у загрљају, и у плачу и грцању преклињу јаничарског поглавицу да им поштеди јединче или хранитеља. Све је то, разуме се, узалуд. Два грдна и одвратна арапа силом одвајају децу од матера, уз очајна отимања, врисак деце и запомагања матера, у једној језовитој и грозној сцени каква се на позорници не памти. Најзад прилази са својим јединчетом удовица Роса Ристова. „Ако разбираш, рећи ће полако кнез Симо Ибиш-аги, ето то је још што је остало у Ристовића кући. Та снаха, и то дијете...“

Грозна сцена понавља се дакле још једном, у свој страхоти својој, развијена и експлоатисана у свим својим тугаљивим појединостима. Мати почиње молбама, преклињањима, нуди у откуп ниске својих цекина, нуди богато оружје што се још чува у кући Ристовића, нуди себе у харем или робиње, само да јој дете поштеде. Кад ништа не поможе, она проклиње, прети, отима се из руку јаничара, који хоће да је отргну од детета, ломи се, цвили и запомаже... Међутим, за све време мука Росиних и Ибишагу то тешко боли, тако бар писац вели у напомени, не у тексту комада. „У њему се пробудило осјећање крвне везе, те му се сад први пут види колико је тежак гријех очупат дијете са мајчина недра. Што Роса више пишти и јадује њему се све више мршти чело“.

У најјезовитијој сцени, „саломљен њезиним -болом и јадом“, он опали пиштољ детету у чело. Мати полети као вучица на убицу, Даут-ага га пита што то учини, док Ибиш, гледајући збуњено и мирно у очи материне, одговори само „Прекратих!“