Srpski književni glasnik

70 СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

ових дана опет доста писало о њему. Али најлепше се одужио његовој успомени професор затвореног софијског университета, познати критичар и /Гласников сарадник, Г. Др. К. Крстев, под својим старим псевдонимом В. Мирољубов.

Како је Алеко доста превођен на српски“, биће од интереса упознати се ближе са њим преко тако позваног књижевног судије какав је Г. Мирољубов.

У својој књижевној силуети (Аме је сувише скромно за овакву студију), Г. Мирољубов се најпре задржава на Алеку као човеку, затим излаже утицаје на његово књижевно делање, прегледа сва његова дела, пратећи развој његовог талента, и најзад даје општу карактеристику.

„Кад после четрдесет до педесет година књижевни историк заустави поглед на бугарској књижевности и животу с краја ХХ и с почетка ХХ века, њега ће поразити један фрапантан факат: усред једног народа од људи озлојеђених и насрнулих једни на друге, усред мрачних душа утонулих у клевете и сплетке, он ће сагледати једно увек весело и насмејано лице, — и запитаће се: како је било могућно да човек с тако благим осмехом, писац с тако топлом душом, живи у таквој људској заглушини а да не буде растргнут од ње! И кад сазна да је тај весели гост на невеселом пиру бугарског слободног живота пао пробијен братским куршумом, он ће можда рећи да је то врло природно. Можда. Али за нас, који знамо шта је за наш књижевни и друштвено-политички живот био човек и писац Алеко Константинов, за нас је он најнепрежаљивија од свих непрежаљених жртава крваве деценије из историје ослобођене Бугарске“.

После овога крепког увода, Г. Мирољубов се најпре зауставља на утицају средине, о којој код оваквог писца

РОУ Гласу Српства преведени су Бај Гању и путопис До

Чикага. и нашраг; у дневним листовима (Помивбика, Словенски Југ) превођени су неки његови фељтони, Срџска Књижевна Задруга издаће у овогодишњем колу Бај Гању, у преводу пок. А. РујанцаБацете