Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ. 71

прво мора бити речи, и налази да Алеко, без унутрашњег стварачког нагона и књижевнике амбиције, и поред свога великог дара, не би никад осетио унутрашњу потребу да свету саопшти своја осећања, да над собом и над својим ближњим није осетио олвратну руку друштвенога зла, и да му случај, у најкритичнијим тренутцима, није слао братску руку да му укаже пута. Он често није ни помишљао поћи тим путем, због своје особене скромности, сложене из гордости и самопоуздања, и презирања света и успеха у њему, и због своје врло активне природе која га је упућивала на практично делање. Своме схватању живота и својој бескрајној љубави према њему, дугује он и онај нарочити карактер свога стварања којим се тако јасно одликује од осталих бугарских писаца. „Међу нашим писцима од значаја, он је можда једини који свој књижевни дар није осећао као „тежак крст“, као „злу судбину“. Он се никад није изгубио у писању, и оно му није постало ни професија ни циљ у животу. Живот је за њега био живот, а књижевност књижевност, и ма да је живот доста сметао писцу,.. писац није сметао човеку да живи... Као да је предосећао блиски крај, он је хитао да се нарадује животу. да се наживи... Весео и пун радости за жизотом, он је понео свој крст, кријући дубоко у грудима свој бол, по примеру свих страдалника које живот није сломио“.

Говорећи о преводима, којима је Алеко започео своје књижевно занимање, Г. Мирољубов држи да њих не треба сматрати за почетак његове књижевне кариере. Они су само проба пера, и не стоје ни у каквој јачој вези са његовим главним делима: они су постали независно од њих и под утицајима сасвим друге природе. Али они ипак иду у најбоље песничке преводе у бугарској књижевности. И овде, Г. Мирољубов истиче карактеристичну чињеницу да Алеко није постао преводилац гоњен сопственом унутрашњом потребом, но под спољашњим подстицајима, и објашњава то не недостатком воље него оном његовом „женском скромношћу“, коју