Srpski književni glasnik

| СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

је увек требало савлађивати!. Оно што нарочито одликује његове преводе, то је што у великој мери задржавају дух оригинала. Он је махом преводио руске песнике: Пушкина (/Лолшава), Љермонтова (Бегунац, Демон, Мцири), Њекрасова (Рускиње); затим Молиеровог Таршифа и Сардуовог Рабагаса, који једини није без значаја за будућег писца политичких фељтона. У њему се Алеко први пут среће са оним типовима политичког хамелеонства какве, ће доцније оцртати у Бај Гању и у својим фељтонима.

Алекова путовања у Париз, Праг и Чикаго имала су великог утицаја на развој његовог књижевног дара. По повратку са Колумбове изложбе у Чикагу 1893 године, он пише До Чикага и нашраг, путне успомене, које и данас многима дају илузију путовања у Нови Свет. „Просто је невероватно да је прво дело овога писца против своје воље могло бити једно, тако поуздано написано и тако уметнички смишљено дело“. Путопис је пун живота, покрета и непосредности, и тајна нашега интересовања није спољашност, није сензација невиђених чуда природе и културе, но песникова душа. Међутим, овим похвалама могле би се учинити извесне резерве, и Г. Мирољубов би их извесно учинио да се дуже задржао на овом путопису. Из те често претеране и неуметничке непосредности у причању потичу и недостатци, који откривају пишчеву плитку, често баналну инспирацију. Али, у накнаду за то, природан и жив стил и занимљиво причање одржавају читаочеву пажњу до краја.

Још у једном пасажу тога путописа спомиње се Гању Сомов, код кога се већ назиру главне црте будућег „националног хероја“, кога је Алеко овековечио у свом најважнијем делу Бај Гању неверовашне приче о једном

Т Алеков биограф и ментор Г. Пенчо Славејков прича, у својим Усноменама („Сљчинених на А. К.“, књ. Т, ХХХ), како је морао пристати на невину мистификацију да и његово име буде слављено као име преводиоца, да би само склонио Алека да пзда свој превод /ЉБермонтовљевог „Лемон,