Srpski književni glasnik, Jul 01, 1907, page 929

E: X:C.E"L-IS:OFR;

| У тихој, самац, блудим ноћи, Ја блудим, у мрак гледајући густи, Самртној кано у самоћи, Да вјечни санак свијет проснива пусти.

И ко у гробу све је тихо И свијет у мраку гробноме почива, Ко да се, снијућ, лак зањих о У тамном крилу те га небу скрива.

О снивај, снивај, свијете бијели О снивај дуги у тишини санак,

И чекај, чекај да забијели Са неба ведри ускрснућа данак.

П Ја незнам је л' то збиља крута, Ја не знам, не знам је л' то пуста сања Ал' малакшући с ноћног пута, Не дрхћем с боли вјечног умирања.

Узалуд ви, облаци тавни, Узалуд небо застирете ширно;

На брда узалуд и равни Ви к'о на гробље спуштате се мирно.

Самртне ове са тишине, Те свуд се шири као ледна рака —